Oткриће психологије, до кога је дошло на Западу, било je
резултат разочарања западног човека, тј. последица одбацивања и
пренебрегавања читавог подвижничког Предања Цркве. За западног
човека, отуђеног од исихастичкоподвижничког предања, психологија је
представљала право чудо. Међутим, психологија за Православље није
никакво чудо. Да живе у наше време, Оци би се чудили над нечим другим
– над човековом фасцинираношћу психологијом. Баш као што и
савремени подвижници, тј. савремени Оци – који искуствено познају сва
унутарња стања душе човекове, како лукавштине ђаволове и палост
“старога човека”, тако и дејство благодатних енергија Божјих – сматрају
открића психологије релативно незанимљивим. Кажем, незанимљивим,
зато што је осредње знање од мале важности за оног ко је примио
савршено знање. Колико се божанска мудрост разликује од људске
мудрости, толико се и православна психотерапија разликује од
хуманистичке психотерапије. Чега занимљивог за човека који живи и
доживљава Божју љубав – ту једину савршену љубав, ту
“богосједињујућу и свеобуимајућу силу”, то “иступљење ума”, ту
“разбуктаност духа”, ту “огњену и неподносиву чежњу и жеђ” – може
бити у открићима о острашћеној и онечишћеној “љубави”, која није
ништа друго до пад љубави и идол? Зато и Оци наших дана, који својим
животом пројављују свецело искуство Цркве, сматрају безначајним
наводно “просветљујућа” открића савремене психологије.

Author: Владимир Димитријевић