O, kakve li srećne sudbine; sedeti u tihom sobičku nasleđene kuće među samim mirnim, ukorenjenim stvarima, i slušati kako se napolju u svetlozelenoj bašti okušavaju prve senice, i u daljini seoski sat. Sedeti i gledati toplu prugu popodnevnog sunca i mnogo znati o minulim devojkama i biti pesnik. I misliti da bih i ja postao takav pesnik da sam negde mogao stanovati, negde na svetu, u jednom od mnogih zaključanih letnjikovaca o kojima se niko ne stara. Trebala bi mi jedna jedina soba (svetla soba u zabatu). Živeo bih tu unutra sa svojim starim stvarima, porodičnim slikama, knjigama. I imao bih naslonjaču i cveće i pse i čvrst štap za kamenite staze. I ništa drugo. Samo jednu knjigu povezanu u žućkastu kožu boje slonovače sa starom cvetastom šarom na unutrašnjoj strani korica Č u njoj bih pisao. Mnogo bih pisao, jer bih imao mnogo misli i uspomena na mnoge.
Ali drukčije je ispalo, Bog će znati zašto. Moj stari nameštaj truli u ambaru u koji mi je bilo dozvoljeno da ga ostavim, a ja sam, jeste, Bože moj, ja nemam krova nad sobom i kiša mi pada u oči.
