To što se moja peć opet zadimila pa sam morao da iziđem, to zaista nije nikakva nesreća. Što se osećam klonuo i prehlađen, nema nikakva značaja. Što sam celog dana hodao po uličicama, to je moja sopstvena krivica. Mogao sam i da isto tako sedim u Luvru. Ili ne, to nisam mogao. Onde ima izvesnih ljudi koji žele da se greju. Oni sede na somotskim klupama, a noge im kao velike prazne čizme počivaju jedne pored drugih na ogradama radijatora. To su izvanredno skromni ljudi, zahvalni kad ih trpe sluge u tamnim uniformama sa mnogim ordenjem. Ali kad stupim unutra, oni se smejulje. Smejulje se i malo klimaju glavom. A onda, dok idem tamo-amo ispred slika, zadržavaju me u očima, stalno u očima, stalno u tim promešanim, slivenim očima. Bilo je, dakle, dobro što nisam otišao u Luvr.
