U Parizu sam proveo nedelje u Nacionalnoj biblioteci čitajući knjige davno željene, ali beleške koje sam tada pravio, ničemu mi ne služe, jer tokom mog čitanja sve mi je izgledalo izvanredno novo i važno, i osećao sam silno iskušenje da prepišem celu knjigu, pošto nisam mogao da je ponesem sa sobom. U stvari, zbog svog neiskustva lutam po knjigama sa stalnim i priglupim divljenjem primitivca, pa iz njih izlatim dezorijentisan, obuzet najpovršnijim odblescima. A takav sam i kad je reč o događajima koji dolaze i prolaze – lišen sam dara da biram i sposobnosti da ih vedro saberem, ogledalom okrenutim u svim smerovima, i pohvatam sve slike.

A šta me staje da se vežem za značajne stvari! Ništa, sem da tada uleću svakakve trice i kučine svakodnevnog života, brige zbog novca, koještarije i nepredvidivosti, lupanje vratima, zadasi, časovi koji otkucavaju i ne prestaju da vas podsećaju na red – sve se to oglašava ne libeći se preda mnom, trivijalno brblja iz dana u dan. Tako je bilo nekad i oduvek, ali je postalo još moćnije tokom ovih godina bez zaštite i prožetim brigama : sve prolazi kroz mene ludom brzinom, podjednako suštinsko i najuzgrednije, i nikakvo jezgro, nijedna čvrsta tačka ne može da se obrazuje u meni – postao sam mesto čitavog niza unutrašnjih susreta, ulični prelaz, a ne kuća ! A ovako ili onako, voleo bih da se dublje povučem u sebe, u manastir koji je u meni i u čijem zvoniku su okačena velika zvona.

Author: Rainer Maria Rilke