Znaš, često sam ti govorio o vevericama koje sam hranio u Italiji kad sam bio dete i za koje sam kupio veoma dugačke uzice da se njihova sloboda ne bi završavala ni na najvišim vrhovima krošnji. Zaista je bilo vrlo rđavo silom ih zadržavati u njihovom lakom životu (naročito kada su odrasle i ja im više nisam bio potreban), ali to je donekle bilo i u njihovom planu da nastave da računaju na mene, jer su me često pratile, sve do trenutka kad sam ja sticao utisak da one žele da im vežem uzicu kao povodac
Rainer Maria RilkeTokom noći, ustajao sam da bih potražio svoju omiljenu Bodlerovu knjigu, male pesme u prozi, i glasno sam čitao najlepšu od njih U osvit. Znač li je ? Počinje ovako : Najzad sam ! Nema više tandrkanja okasnelih i satrvenih fijakera. Ako ne i počinka, nekoliko časova ćemo imati tišinu. Najzad je iščezla tiranija ljudskog lica, i ostaće mi jedino da podnosim bolo d sebe. A završava se grandiozno, uzdiže se, uspravan, i okončava kao molitva; istinska molitva, veoma jednostavna, izvedena rukama, nespretna i lepa kao molitva nekog Rusa. – Priličan put je imao da pređe da bi dospeo do tog cilja, Bodler, i prešao ga je na kolenima. Koliko god bio daleko od mene, jedno od bića koja su mi najviše strana – često nisam kadar da ga razumem – pokatkad, ipak, u dubini noći, dok bih ponavljao njegove stihove poput deteta, on je bio moj bližnji, moj smoždeni sused, osluškujući, prislonjen uz tanku pregradu, kako moj glas jenjava. Tada je među nama postojala neka neobična veza, totalna deoba, jednako siromaštvo i, možda, jednaki strah.
Rainer Maria RilkeU Parizu sam proveo nedelje u Nacionalnoj biblioteci čitajući knjige davno željene, ali beleške koje sam tada pravio, ničemu mi ne služe, jer tokom mog čitanja sve mi je izgledalo izvanredno novo i važno, i osećao sam silno iskušenje da prepišem celu knjigu, pošto nisam mogao da je ponesem sa sobom. U stvari, zbog svog neiskustva lutam po knjigama sa stalnim i priglupim divljenjem primitivca, pa iz njih izlatim dezorijentisan, obuzet najpovršnijim odblescima. A takav sam i kad je reč o događajima koji dolaze i prolaze – lišen sam dara da biram i sposobnosti da ih vedro saberem, ogledalom okrenutim u svim smerovima, i pohvatam sve slike.
A šta me staje da se vežem za značajne stvari! Ništa, sem da tada uleću svakakve trice i kučine svakodnevnog života, brige zbog novca, koještarije i nepredvidivosti, lupanje vratima, zadasi, časovi koji otkucavaju i ne prestaju da vas podsećaju na red – sve se to oglašava ne libeći se preda mnom, trivijalno brblja iz dana u dan. Tako je bilo nekad i oduvek, ali je postalo još moćnije tokom ovih godina bez zaštite i prožetim brigama : sve prolazi kroz mene ludom brzinom, podjednako suštinsko i najuzgrednije, i nikakvo jezgro, nijedna čvrsta tačka ne može da se obrazuje u meni – postao sam mesto čitavog niza unutrašnjih susreta, ulični prelaz, a ne kuća ! A ovako ili onako, voleo bih da se dublje povučem u sebe, u manastir koji je u meni i u čijem zvoniku su okačena velika zvona.
Moja borba, Lu, i opasnost koja se nadvija nada mnom sastoje se u tome da ne mogu da postanem realan, da uvek postoje stvari koje me nište, događaji koji me gaze, realniji od mene, kao da ne postojim ... Jedino tokom dana kad radim (veoma retkih) postajem realan, postojim, zauzimam prostor poput neke stvari, imam težinu, padam, a zatim se neka ruka ispruža i podiže me. Ugrađen u zdanje velike realnosti, imam tada osećaj da sam noseći element, postavljen na duboke temelje, uokviren sa desne i leve strane drugim nosećim elementima. Ali, svaki put, posle tih trenutaka ugrađivanja, ponovo bivam kamen daleko odbačen, inertan poput travke. A činjenica da se ti trenuci odbacivanja nikako ne proređuju, več bivaju, naprotiv, sve stalniji, zar ne bi trebalo da me plaši ? Počivam li tako, potpuno onemoćao, ko če me naći ispod svega toga što me pokriva ? I nije li moguće da sam ja već odavno pretvoren u prah, gotovo nalik zemlji, gotovo izravnan s tlom, i to tako dobro da već preko mene prelazi neki sumorni drum ?
Rainer Maria RilkeZnaš li da je mladi školski naraštaj silno glup ? Nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i do mile volje okiva sebi srce ... Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći : sit sam sveta ! Sit sveta ! Žalosno zaista : sit sveta u osamnaestoj godini ! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka ? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, neka se drolja svlači, sto mu muka ! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sva gamad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da primenim. – Ernestu Ševalijeu, 15. Aprila 1839
Gustave FlaubertTi se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem ? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvaredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Sestri, Pariz januara 1843.
Gustave FlaubertPage 1 of 1.
Data privacy
Imprint
Contact
Diese Website verwendet Cookies, um Ihnen die bestmögliche Funktionalität bieten zu können.