Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam priručnik na tu temu? Jedna-dve, OK, neka bude tri, ako ćemo baš sitničariti, mada je i Ta Treća odlično znala gde me je ostavila, pa svraćala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?
Đorđe BalaševićTestirajući moju ravnodušnost otkrila je da ni njoj nije svejedno da li je meni svejedno. Pa dobro. Nešto se vec moralo desiti na našem grafikonu
Đorđe BalaševićI onda kada sam mislio da je pravo vreme da odem, da zaboravim, i kada sam verovao da mi je svejedno, ona bi banula niotkud i sve bi počelo ponovno... Ne znam zašto me taj pogled toliko očaravao, a da budem iskren, nisam se preterano ni otimao kada je bila u mojoj blizini. Sa srcem ne možeš kako želiš...
Đorđe BalaševićO, da povredila me. Nisam to hteo da priznam ni sebi, a još manje njoj. Izgubio bih sve bitke tim priznanjem.
A ovako, ne priznajući ni njoj, ni sebi, gubio sam dve najvažnije stvari u životu... Nju i sebe.
Neko emocije troši polagano,a neko svoje srce ispali razuzdano,kao pun šaržer,pa u jednoj kišovitoj aprilskoj noći odvoli za čitav život.
Đorđe Balašević..Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?...
Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje...
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu...
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti...
Da...
A more ume nemilosrdno da se primiri...
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta da se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...
Ne nismo mi bili ljubavnici. Nikad… Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali. I to je sve… Oboje smo na lančiću nosili po polovinu davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo. Ko zna zašto, ta je tajna lebdela
nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena, kao ukleta lađa. Negde ovde, daleko. Negde tamo, blizu. Ni na nebu, ni na zemlji… Nismo mi bili ljubavnici. Nikad. Samo smo se ponekad u dugim noćima punog meseca malo tražili po talasnim dužinama čeznje. I to je sve…
Da… Vreme je i bilo, lutko…
Upoznao sam ovaj grad tragajući za ulicom kojom prolaziš…
Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili… Ja, priznajem, ne… Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljubca, pa nadalje.
Đorđe BalaševićSve su glumile princeze i svetice. Verovatno bi svaka od njih tražila da prestanem cugat’, pušiti, da se ponašam pristojnije. Sve bi one tražile da ih držim kao kap vode na dlanu, da ne zbijam šale na njihov račun. Tražile da ih izvodim na neka fina mesta i slično. A ona… Ona je prihvatila svaki dio mene, i nikada nije tražila da se menjam. A promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao sta osećam. Nije trazila da je držim kao kap vode na dlanu. Činjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna.
Đorđe Balašević« first previous
Page 5 of 7.
next last »
Data privacy
Imprint
Contact
Diese Website verwendet Cookies, um Ihnen die bestmögliche Funktionalität bieten zu können.